Job 10 | SrKDIjekav | STEP | Додијао је души мојој живот живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

‏ Job 10

1 Додијао је души мојој живот живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје. 2 Рећи ћу Богу: немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном. 3 Је ли ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дјело руку својих и савјет безбожнички обасјаваш? 4 Јесу ли у тебе очи тјелесне? видиш ли као што види човјек? 5 Јесу ли дани твоји као дани човјечји, и године твоје као вијек људски, 6 Те истражујеш моје безакоње и за гријех мој разбираш? 7 Ти знаш да нијесам крив, и нема никога ко би избавио из твоје руке. 8 Твоје су ме руке створиле и начиниле, и ти ме отсвуда потиреш. 9 Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити. 10 Нијеси ли ме као млијеко слио и као сир усирио ме? 11 Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме. 12 Животом и милошћу даривао си ме; и старање твоје чувало је дух мој. 13 И сакрио си то у срцу својему; али знам да је у тебе. 14 Ако сам згријешио, опазио си ме, и нијеси ме опростио безакоња мојега. 15 Ако сам скривио, тешко мени! ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју. 16 И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени. 17 Понављаш свједочанства своја против мене, и умножаваш гњев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме. 18 Зашто си ме извадио из утробе? о да умријех! да ме ни око не видје! 19 Био бих као да нигда нијесам био; из утробе у гроб био бих однесен. 20 Није ли мало дана мојих? престани дакле и окани ме се да се мало опоравим, 21 Прије него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сјен смртни, 22 У земљу тамну као мрак и у сјен смртни, гдје нема промјене и гдје је видјело као тама.