Job 29
1Још настави Јов бесједу своју и рече: 2О да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше, 3Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку, 4Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом, 5Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене, 6Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима, 7Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу: 8Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху, 9Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја, 10Управитељи устезаху глас свој и језик им приањаше за грло. 11Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми 12Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе; 13Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах; 14У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој. 15Око бијах слијепцу и нога хрому. 16Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах. 17И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж. 18Зато говорах: у својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска. 19Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама. 20Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се. 21Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој свјет. 22Послије мојих ријечи нико не проговараше, тако их натапаше бесједа моја. 23Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд. 24Кад бих се насмијао на њих, не вјероваху, и сјајности лица мојега не разгоњаху. 25Кад бих отишао к њима, сједах у зачеље, и бијах као цар у војсци, кад тјеши жалосне.
Copyright information for
SrKDIjekav