Job 30 | SrKDIjekav | STEP | А сада смију ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтио метнути са псима стада својега.

‏ Job 30

1 А сада смију ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтио метнути са псима стада својега. 2 А на што би ми и била сила руку њиховијех? у њима бјеше пропала старост. 3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бјежећи од суха, мрачна, пуста и опустошена мјеста; 4 Који браху лободу по честама, и смреково коријење бјеше им храна. 5 Између људи бијаху изгоњени и викаше се за њима као за лупежем. 6 Живљаху по страшнијем увалама, по јамама у земљи и у камену. 7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху. 8 Бијаху људи никакви и без имена, мање вриједни него земља. 9 И њима сам сада пјесма, и постах им прича. 10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице. 11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном. 12 С десне стране устају момци, поткидају ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте. 13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже. 14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина. 15 Страхоте навалише на ме, и као вјетар тјерају душу моју, и као облак прође срећа моја. 16 И сада се душа моја разљева у мени, стигоше ме дани мучни. 17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се. 18 Од тешке силе промијенило се одијело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме. 19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео. 20 Вичем к теби, а ти ме не слушаш; стојим пред тобом, а ти не гледаш на ме. 21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се. 22 Подижеш ме у вјетар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро. 23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свјема живима. 24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати. 25 Нијесам ли плакао ради онога који бијаше у злу? није ли душа моја жалосна бивала ради убогога? 26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах свјетлости, дође мрак. 27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни. 28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору. 29 Брат постах змајевима и друг совама. 30 Поцрњела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге. 31 Гусле се моје претворише у запијевку, и свирала моја у плач.